Kina (1): put za Peking

(16/May/2011 Autor: Milan Tucakovic )

Moji roditelji, Milan i Žanet Tucaković, imali su u proseku 60 godina kad su ujesen 1990 krenuli u Kinu bez posredstva  turističkih agencija, vodiča i rezervacija, uz pomoć kineskih mapa, engleske  putopisne literature, malo novca , nesto sreće i snalažljivosti i mnogo dobre volje i radoznalosti . Bilo je to njihovo “Putovanje života”.

Svoje  doživljaje su  nekoliko godina kasnije zapisali u jednu knjižicu a mi ćemo ovde dati interesantne odlomke u nekoliko nastavaka. Fotografija nema mnogo jer su u pitanju skenirani slajdovi .

Priprema

Sa našim prijateljima Vlastom i Verom Janošević dogovoreno je da idemo zajedno, ujesen 1989 Transibirskom železnicom, zbog  veoma povoljnih finansijskih uslova ali i želje da Vlasta i ja prodjemo još jednom putevima Sibira, gde smo daleke 1945-46,  kao klinci boravili u  ruskim vojnim školama.

Kako je došlo do ovog puta?

Kada je u jednom beogradskom dnevnom listu počeo da izlazi kurs kineskog jezika, iz čiste radoznalosti, pristupio sam praćenju lekcija kako bih koliko-toliko ušao u tajne ovog čudesnog pisma.

Nekako istovremeno, šetajući sa suprugom Jeanette, upoznali smo se sa par Kineza iz Beograda i njihovim gostima iz Šangaja. Ubrzo posle toga počela je svakog meseca da nam dolazi bogato ilustrovana kineska revija “LA CHINE”, sa vrlo lepim fotografijama i tekstovima o Kini.

Osam godina nam je dolazila redovno i besplatno, što je kod nas izazvalo veliko interesovanje za ovom zemljom i nametnulo želju da odemo tamo i vidimo sve uživo. U to vreme Kina je tek počela da se otvara prema svetu i prima prve turiste. Kristinka nas je upoznala sa nekoliko mladih ljudi koji su se upravo vratili iz Kine i dali nam korisne informacije. Nabavili smo “Lonely Planet” vodič i po njemu se pripremali za put.

Medjutim,  zbog  poznatih dogadjaja na  Tian An Menu te  godine, sve je palo u vodu. Naredne, 1990, zbog  promena u Rusiji  bilo je rizično  da se ide tim putem, pa su naši prijatelji odustali a nas dvoje odabrali  novu varijantu – avionom preko Poljske.

Za ovo  nezaboravno putovanje, treba da zahvalim  pre svega  supruzi Žaneti, koja je ceo program idejno osmislila i sve do realizacije na tome uporno insistirala a zatim  i kćerki  Kristinki  koja nas je uvela u krug poznavaoca Kine i snabdela  potrebnom  literaturom.

Put za  Peking

Negde pred ponoć, jednog  prijatnog  septembarskog  ponedeljka, ukrcali smo se  na starom varšavskom aerodromu u veliki IL-62, koji će te noći leteti za   glavni   grad daleke Kine. Time je konačno, posle dugotrajnih priprema, započelo ostvarenje našeg davnašnjeg sna – da sami, u  sopstvenoj režiji, krenemo u ovu daleku  i zagonetnu zemlju, koja  bez sumnje spada u najstarije civilizacije sveta.My parents, Milan and Jeanette Tucaković, were 60 on average when they went to China, in automn 1990, on their own, without any reservation with several guide books, a map, a little money, some luck and a lot of good will and curiosity. It was the journey of their life.

Several years later, they wrote their adventures in two little books, my father in Serbian, my mother in english and french. We will publish here most of it in several parts. There are not a lot of  fotos as it was before they bought a digital camera .

Instead of a translation, we publish here my mothers version of the story in English.

Itinerer za put po Kini

Prelistavajući mnogobrojnu literaturu i uz konsultacije mladih prijatelja Zorana Bogdanovića i Momira Turudića, odlučili smo se za itinerer koji obuhvata  najveće kineske bisere : Veliki  Zid, drevni  grad Xian, provinciju Sečuan, krstarenje niz   reku Jangce,  uspon na planinu Huangšan,  gradove dragulje Hangzhou i Suzhou,  i neizbežne  “mamute” Šangaj i Peking. Put  dakle po Kini,  dug   oko 7.000 km za 50 dana.

Nakon 10-to časovnog  leta preko Urala, nepreglednih sibirskih stepa i mongolske pustinje,  približavamo  se Pekingu i  čujemo upozorenje pilota da časovnike  pomerimo  sedam sati unapred. Kod nas je devet a dole četiri popodne. Bojimo se biće teško dok se naviknemo na tu razliku.  Ipak, posmatramo ljude kako  žurno i bezbrižno izlaze, neko ih sačekuje, pozdravlja i u veselom žagoru odlaze, a mi, odjednom se osetismo  nekako sami – izgubljeni u tako dalekom svetu i kao uplašeni zabrinuto   gledamo i pitamo se kako i kuda sad ?!  Na sreću ta  dilema  kratko traje. Izlazimo, vidimo   ljude stoje u redu pokraj table na kojoj prepoznajemo znak za Peking. Pitamo kratko: ”Bejdjing” ?, oni  se zgledaju  pa  klimaju   glavom  smešeći se.  Smešimo se  i mi što je prvi kontakt uspeo  jer  znamo   da će nam u ovoj zemlji   najveći  izazov  biti  upravo ulazak u tajne njihovog  jezika.

U autobusu  ponovo pokušavamo da razmenimo  po neku reč,  isprobavamo  nekoliko  pripremljenih  kineskih  fraza, ali bez uspeha,  ne reaguju.!  Hm, hm, biće teško! Kad pomislim   gde sve nameravamo da idemo hvata me trema, ali Jeanette, moja životna saputnica,  nepopravljivi optimista, bez koje ne bih ni mogao da krenem na ovaj put, uverava me da neće biti problema, da sam suviše rano počeo da  se plašim,  jer ima još puno vremena za prilagodjavanje  i mnogo  kineza koji  bar delimično razumeju  engleski , francuski ili neki drugi strani  jezik,  pa će mo se nekako sporazumeti. I bila je u pravu.  To se obistinilo već na terminusu. Tek što smo izašli iz autobusa , nekoliko mladih nam dovikuje  “Hello”  i pitaju  odakle smo i da li nam treba neka pomoć. A kada su ugledali  bedž na našim reverima, na kome kineskim znacima  piše “NAN-SI-LA-FU” (Jugoslavija), samo su se nasmešili i upitali: Nji hao? (kako ste). Nji hao ma , odgovorili smo i  odahnuli. Pomogli su  nam  kod taksiste, kome smo bezuspešno objašnjavali da želimo  u Qiaoyuan hotel ,  što nas je za početak  ohrabrilo.

Prvi dan u Pekingu

U hotelu   gužva. Veliki hol pun mladih “backpackersa”, sa svih kontinenata, koji sa rancem na leđima, u patikama i džinsu, obilaze svet. Na recepciji nema problema, nasmejane  mlade Kineskinje govore engleski i vrlo su ljubazne. Uzimamo dvokrevetnu sobu sa

Hram Neba, blizu naseg hotela

kupatilom za 11 dolara. Odmah zatim izlazimo u šetnju duž Dong-bin ulice, koja je prepuna  pešaka i biciklista, jedva se provlačimo uzanim prašnjavim trotoarom. S druge strane teče kanal kao neka veća reka, oivičen masivnim  zidom. Uz trotoar načičkane radnjice od slabašne   gradje,  pune svega i svačega: svežeg voća, povrća,  keksa , badema kikirikia, jogurta i raznih drugih napitaka, tako da što se hrane tiče vidimo  neće biti problema.Tu je i poneki iznajmljivač bicikla (tri yuana na dan), pa čak i jedan “servis” za pumpanje   guma (penzioner na šamlici pokraj trotoara sa dve pumpe). Nekoliko restorančića: “River Side”, “Pink House” i drugi, sumnjive čistoće a   gostiju puno, sve mladi belci iz našeg QiaoYuan hotela. Neugledni prodavci, reklo bi se jadni, siromašni prema njihovom spoljnom izgledu i izgledu radnje, medjutim, svi od reda  nude novac za devize:  “Change You monney?” čuje se na svakom koraku! Spoljni izgled i ovde je varka.

Prvu noć u Kini spavali smo dobro. Ne osećamo umor niti posledice vremenske razlike od sedam sati. Izgleda da su naše  kondicione pripreme  urodile plodom. Doručak u hotelu   evropski – omlet, puter, džem – ne želimo! Hteli bi nešto kineski. Na ulici prvo iznenadjenje: pokretne kuhinjice sa furunicama  na ćumur, puše se na sve strane i nude razne specijalitete i kuvana jela a najčešće pirinač, špagete i  druge testenine sa raznim prelivima i  začinima. Jedan pravi neke   neobične   palačinke, koje, umesto u tiganju, peče  na   velikoj  vreloj ploči,  premazuje  jajima i posipa   sitno iseckanim  svežim povrćem, što nam se naročito dopadalo.

U  grad idemo trolejbusom do Dongsi centra a zatim pešaka  do naše Ambasade na San-Li-Tunu. Iz trolejbusa prvi put ugledasmo  grandiozni  » Hram Neba », gde su se vekovima krunisali kineski carevi , ali o  njemu  drugom prilikom.

U još prohladnom  pekinškom jutru, ispred svojih zgrada, na trgovima i parkovima, u dvorištima, nezaboravni prizori :  masa ljudi vežba  čuvenu  kinesku   gimnastiku “Taidjičuan« , usporenih  gotovo uspavljujućih  pokreta i potpune koncentracije, pojedinačno i u većim   grupama, po samo njima znanom ritmu i pravilima, ako ih, uopšte ima. Pre bi se moglo reći po nekom svom unutrašnjem nagonu. Uglavnom su starije osobe, pretežno žene.  Za mlade je to verovatno rano, ili manje interesantno.

U Ambasadi  su skoro svi  iznenadjeni kako se usudjujemo da sami idemo po tako dalekim  i nepoznatim prostranstvima Kine. Kod njih je do sada važilo pravilo da se svaki odlazak dalje iz Pekinga prijavljuje nadležnim vlastima koji to putovanje odobravaju i odredjuju službenog pratioca.Tako je bilo, ali sada se Kina otvara, kažemo mi. Za svaki slučaj uzimamo Čedin broj telefona, ako nedaj bože zapadnemo u neke neprilike.

Zeleznicka stanica

Zeleznicka stanica

Na železničkoj stanici  hol,  kao “pola” fudbalskog igrališta, sa bezbroj šaltera za prodaju karata, svi bukvalno prekriveni kineskim šarenim natpisima, koji verovatno označavaju pravce vozova ali koji su za nas – španska sela.Nigde ni jedna reč na engleskom.. Pokušavamo na dva-tri šaltera ali simpatične blagajnice samo se smeškaju, gledaju  nas i nešto na kineskom  cvrkuću. Ipak, u jednom uglu pronalazimo prolaz  u  specijalno opremljenu čekaonicu za strance, a tu su i blagajne,   gde bez problema, ali uz dosta formalnosti i papirologije, kupujemo dve vozne karte-kušet kola do  antičke  kineske prestonice  Xi-An-a,  glavnog  grada provincije  Chaanxi , oko 1100 km jugo- zapadno od Pekinga. Izlazeći, prolazimo kroz jednu od četiri ogromne čekaonice   gde smo izbrojali  po 900 sedišta u svakoj, sve puno putnika. Pušenje nije dozvoljeno, ali Kinezi imaju ružnu naviku da sve otpatke bacaju po podu pored svojih nogu. Medjutim,  čistačice u belim mantilima  neumorno  i besprekorno održavaju čistoću. Narod sedi, čita, priča i što naraočito pada u oči – niko  ne  govori jako  glasno, svi su nasmejani i veseli.

Vreme je za ručak. Preko puta stanice puno restorančića sa primamljivo izloženom hranom. Ulazimo u jedan  gde ima puno ljudi jer smatramo : veliki promet  – svežija hrana i  pokazujemo rukom šta želimo. Neizbežni pirinač sa sitno iseckanom piletinom i niz priloga koje ne možemo da identifikujemo, ali sve vrlo ukusno. Dve porcije plus pivo i  šveps sve za 12 yuana (2dolara). Jedini  problem je  što nema  hleba,  koji ovde zamenjuje pirinač. Meni  je  trebalo dosta  vremena  da  se na to naviknem. Kupovao sam neki zasladjeni  hleb koji sam na ručku vadio iz moje  torbe, ali sam se brzo  od toga odvikao.

Ulice Pekinga

Posle ručka,  vozimo se rikšom do centra  grada. Zatim šetamo  glavnim ulicama beskrajno dugim i širokim. Biciklisti kao mravi kuljaju sa svih strana, jedva uspevamo da se na pešačkim prelazima  provučemo  izmedju njih. Sve veće ulice su razdeljene u tri trake lepom ogradom u raznim bojama. Srednja traka je za automobile, kojih skoro i da nema, (ovo je 1990-ta) a bočne za bicikliste, što za njih predstavlja pravi raj, jer ovde je bicikl  glavno prevozno sredstvo  građana. Zastajemo i sa uživanjem  ih posmatramo: većinom mladi, savremeno odeveni, devojke u mini suknjicama sa belim rukavicama, drže se elegantno  uspravno kao da su na   manekenskoj pisti. A bicikli, svih mogućih vrsta: na dva, na tri ili četiri točka, sa malom  bočnom   ili zadnjom prikolicom,  ili  zastakljenom kabinicom iz koje vire  crne dečije   glavice. A šta sve ne voze : korpe, vreće hrane, voća, orman, krevet, prasiće ili  kokoške koje uvezane lepršaju krilima i kreče, i šta još sve ne!

Ulični frizeri “otvorili” svoje pokretne radnje,  nasred trotoara, na pešačkoj stazi u parku, za slučajne prolaznike i mušterije, bez naknade, ili za neku  dobrovoljnu simboličnu nagradu. I mnoštvo zmajeva jarkih boja, šarene se u vazduhu,  visoko,  kao da beže prema nebu. Osim dece ,”operateri” su  i mnoge starije osobe , što me je posebno iznenadilo jer  sam mislio da su to igračke samo za decu. Ipak, čini mi se da  su ovi  simboli  stare Kine danas   postali  samo   folklorni  ostatci  minulih vremena.