Iran – Put do Teherana, Ararat i Damavand

Ako vas izaziva visina od preko 5000, tajnovitost legende o Nojevoj barci, bolna nedostižnost jermenske svetinje i neizvesnost kurdskog bitisanja – može li se još nešto dodati idealnoj

Ararat !

Ararat !

destinaciji radoznalih? Može, naravno! Enigma savremenog Irana sa patinom sjajne istorije, i njegova najviša planina, Damavand sve sa legendom o junaku Arašu koji je sa njegovog vrha strelom (i junačkim srcem) dosegao i obeležio granicu carstva. Ovako kompletiranoj zamisli ’Avaline’ ekspedicije za 2006, nije se moglo odoleti!

24.07.2006. do 16.08.2006. Za 7 x 24 sata putovanja vozom plus oko 20 sati autobusom predjeno preko 7000 km (Beograd-Istambul-Van-Tehran-Dogubajazit-Kars-Istambul-Sofija-Beograd). Ukupno 6 noćenja u hotelu, 6 u šatoru, 2 noći uspon, 8 u putovanju

Polazak

Nesvakidašnji poduhvat, nesvakidašnja organizacija, nesvakidašnji izbor prevoznog sredstva: voz! Od studentskih dana nisam putovala vozom i zapravo sam nekako mislila da takvi vozovi više i ne postoje. A oni su ipak, srećom, opstali, sve  sa svojom čarolijom sporog proticanja vremena i slobodnog druženja kako sa ostalim putnicima tako i sa predelima kojima prolaze! Već sama činjenica da smo se posle nekoliko sati putovanja našli čak u Nišu, na startu nas je izmestila iz ’normalne’ uzurbanosti svakodnevnice u nadrealni svet naše ekspedicije. …

Biljanu i Radeta smo upoznali prilikom lepog jesenjeg izleta na Bobiju. Evo njihove zanimljive price sa putovanja do Irana i uspona na dve zanimljive planine.

No, Istambul i put do njega ce biti deo neke druge priče.

Trećeg dana smo se ukrcali na transazijski voz i krenuli na trodnevno putovanje za Tehran.

Anadolija

Da je Anadolija ispod blistavo plavog neba, posutog gomilastim belim oblacima, sva oker žuta, baš kao što je prikazana na geografskoj karti, ne bih verovala da ne videh: nepregledne njive požnjevene pšenice i oker spržene trave i čudan, jako erodiran reljef krušljivih crvenkastih i smedježutih stena.

anadolija

anadolija

Od kada smo prosli Ankaru naselja su sve redja i sve siromašnija, sa kućama od klesanog crvenog kamena. Po zakorovljenim njivama buja džinovski čkalj purpurnih glavica. Uz sela gdegde zeleni zasadi lubenica, krastavca i bele magličaste zavese nad malobrojnim njivama koje se navodnjavaju. Temperatura vani 37, u kupeima oko 30. Pogled nam se u  treptavoj  podnevnoj izmaglici lepi za daleku, modru kupu Erdžijas Dag-a. Večernje senke su nas sustigle negde kod stanice Sivas.

Osvanuli smo promičući nestvarno lepim i surovim predelima: stenovite izbrazdane planine i tirkizna jezera u koja se razliva gornji tok mitskog Eufrata ispresecan branama hidroelektrana! Pruga na mahove preskače reku i obeležava obode sela.

Rastinje retko i nisko, poneka kleka, hrast i jasika, a trava, gde je ima, spržena. Sela od niskih ogradjenih kućica, u ogradama ćurke, magarci, goveda, složeni džakovi stočne hrane. U jednom dvorištu sićušna devojčica mete ispred kuće.

Dva dečaka teraju stado ovaca i radoznalo zijaju u voz koji iz nekog razloga stoji na otvorenoj pruzi. Mašem im i oni bez oklevanja prilaze. Sporazumevamo se mimikom. Uspevam da im dodam kesicu slatkiša pre nego krenusmo. Bili su iskreno oduševljeni ovim malim iskorakom iz svoje svakodnevnice i dugo sutrčali uz prugu mašući nam.

selo istocna turska

selo istocna turska

Pre podne smo dopunili vežbanjem čvorova. Nastavu su organizovali Laza i Milan. Popodne smo izbili na široku žutu visoravan sa mnogobrojnim stadima smedjih ovaca, koza i goveda. Strmi obronci golih planina u daljini. Sela zbijena po ivicama u redovima niskih kamenih potleušica. Po dvorištima pripremaju ogrev – mese balegu sa suvom travom i slamom, prave pogače koje slazu da se suše na suncu. Tek tad sam razjasnila čemu služe smedje, uredno složene gomile ušuškane najlonom – za loženje.

Jezero Van, Iranci, Iran

Što odmičemo dalje na istok, sve je manje putnika. Izgleda da put nastavljamo samo mi i neki Iranci. Raspoloženje u ekipi, unatoč paklenoj vrućini, odlično. Darjuš nas uči farsi. U rano popodne pristižemo u Tat Van,  stanicu na zapadnoj obali ogromnog jezera Van. Ukrcavamo se na trajekt.

Na brod se ukrcavaju i celi vagoni. Pred nama je 7 sati voznje po jezeru.  Zauzimamo mesta na trošnoj palubi i uzivamo u panorami udaljenih obala, spokoju nepreglednog tirkiznog sivila vode i  fantastičnom zalasku sunca za vrhovima Nemrut Dag-a

ukrcavanje jezero van

ukrcavanje jezero van

Kako je veče odmicalo, društvo na brodu je bilo sve kompaktnije, Iranci su bili oduševljeni činjenicom da neko putuje u Iran. Upoznali smo simpatičnu iransku familiju koja se vraća sa letovanja u Kusadasiju, sa dve devojcice koje se obe zovu Crveni Cvet (jedna na Farsi a druga na turskom jeziku) i njihovim bratom imena Mesečev Dečak. Svi, i deca, dobro govore i razumeju engleski! Tu je i prelepa Lejla, koja je studirala ekonomiju u Londonu, isto kao i njen otac pre nje. Zatim Ali, neodredjenih ozbiljnih godina, neodredjenog ozbiljnog zanimanja, beskrajno susretljiv, radoznao i uzdržan u isto vreme. U sumrak su nam deca priredila pravu predstavu sa tradicionalnom  pesmom i igrom. Druženje se nastavilo i na stanici u Van-u, gde smo čekali na formiranje kompozicije za nastavak putovanja sve do 1 nocu. Vreme smo, po ugledu na nase nove prijatelje,  iskoristili da se snabdemo pivom. Sa količinom piva raslo je i raspolozenje, tako da smo se u večernjoj svežini grejali uz  iranske pesme i igre i delili kikiriki i suvo voce.

Kad smo se konačno ukrcali na voz, bili smo prijatno iznenadjeni – iranski voz je daleko čistiji i sredjeniji od naseg i turskog! Na kupeima su kaligrafski ispisani brojevi na farsiju, na svakom ležaju nova posteljina i flaša sveže vode. Toaleti uglancani dezinfekcionim sredstvima, opremljeni toplom i hladnom vodom. Jedino su mesta na ležajima malo uža, projektovana za iranske gabarite, ne za našeg Bucu. Tek sto  smo se puni utisaka i mrtvi umorni presvukli i pozaspali, oko 4 ujutro su nas izbacili vani, zbog pasoške kontrole. Čekali smo više od  sat vremena da nam vrate pasose.

Sa prvim svetlom pokušavam da ulovim izgled krajolika i ostajem zapanjena njegovom surovošću. Pruga se provlači izuzetno uzanom dolinom izmedju strmih, grubo izbrazdanih obronaka golih planinčina, koje izgledaju kao neverovatne gomile peska, stenja i šuta. Jutro odmiče, doručkovali smo neko suvo voce, do ručka je daleko. Ljubazni kondukter nudi da poručimo ručak. Izgleda da je to uračunato u cenukarte. Voz i dalje grabi kroz pustinjski krajolik, samo su se planine razmakle ustupivši mesto sivosmedjoj prašnjavoj visoravni  i izmaglici iznad velikog slanog jezera Ur od kojeg vidimo samo stvrdnute bele okrajke.

Sve je pusto, nisam videla nikog osim osoblja voza i nekog do zuba naoružanog vojnika na poslednjoj stanici. Par pustih sela sa kućama od cigle ili blata, boje okolne prašine, sa ravnim krovovima, kao da su kutije od šibica.  Jutro je dobro odmaklo kad sam ulovila prvo parče zelenila, polje suve trave, uzoranu njivu i nesto krupne stoke.

Iranski pejzaz

Iranski pejzaz

Na stanici u Tabrizu imali smo carinsku kontrolu, zahtevali su da raspakujemo neke rance, sto nije bio bas mali posao. Za utehu, stigao je lepo upakovan, neobično ukusan ručak, pileci kebab sa pirinčem i suvim groždjem. Otkrili smo i lep vagon restoran, tako da smo i tamo provodili vreme, uz čaj i zanimljive razgovore sa ljubaznim Irancima. Saznali smo da za njih penjanje na Damavand ima poseban značaj. Deca su posebno ljubopitljiva, privlačila ih je naša oprema.

U Tehran smo stigli oko 1.30 , noću. Opet smo prijatno iznenadjeni: stanica je izuzet

no lepo, moderno zdanje, opremljena, sredjena i čista, poput zapadnoevropskih. Naši novi Iranski prijatelji su telefonirali u naš hotel da ih obaveste o nasem dolasku. Nisu otišli sa stanice dok se nisu uverili da je hotelski kombi došao po nas!

Teheran

Vozimo se nekim širokim polumračnim bulevarima sa dosta živim saobraćajem – otprilike kao da noćni život ovog Tehranskog polupredgradja može da se meri sa beogradskim! Na kraju se zavlačimo u usku sporednu uličicu gde se nalazi neugledan Khaajam hotel, uglednog imena najvećeg Iranskog pesnika. Sobe su pristojne, bolje od naših očekivanja. Ujutro, dok smo se uz doručak navikavali na naše prigodno kostimirane likove (žene sa obaveznim maramama, I dužim košuljama) ranoranioci se vratiše sa komentarom da su odustali od obilaska grada jer ne mogu preći ulicu! Komentar uzburka našu radoznalost, te požurismo. Prvi neposredni Tehranski utisci nisu velelepni: kaldrmisana, siva, sporedna uličica preplavljena mirisom gume i benzina, sa skromnim prehrambenim radnjicama i otvorenim automehaničarskim garažama. Po informacijama iz hotela, svaki deo Tehrana ima svoj glavni biznis, ovde je to popravka i održavanje automobila.

Teheran saobracaj

Teheran saobracaj

Posle par koraka izlazimo na Amir Kabir aveniju i zastajemo zbunjeni: nezamisliva saobraćajna vreva svih mogućih prevoznih sredstava – kamioneti, autobusi, automobili svih fela i godišta, uglavnom zagrebani i olupani, pretovarena bicikla, rikše, ručna kolica izmedju kojih se nezaustavljivo provlače nezavisna jata mopeda poput dosadnih mušica i hladnokrvni, uredno i propisno odeveni pešaci u svim mogućim i nemogućim smerovima. To zaista nije moguće opisati niti zamisliti, čak ni poverovati rodjenim očima!

Posle prvog zaprepašćenja odlučismo oprezno hodati ne manje zakrčenim trotoarom, pokušavajući odgonetnuti mehanizam po kojem sve to funkcioniše. Na kraju zaključismo da postoji samo jedan način da se predje na drugu stranu: zagaziti preko ulice bez zastajkivanja i obziranja, istim tempom kojim hodaš po trotoaru i onda sve na volšeban način funkcioniše: neki te zaobilaze, neki koče, neki trube, neki ti očešu ledja, a neki nos, neki zastanu, neki projure, neki zaokrenu za 180 stepeni oko tebe, negde ustukneš, negde ubrzaš, uglavnom predješ ako, i samo ako se ne osvrćes i ne zastajkuješ!. Ako pokušaš racionalno da procenjujes, oprezno da izviruješ usporavajući i čekajući da te propuste, nemaš šansu! Ili ćeš se definitivno obeshrabriti čekanjem ili ćeš napraviti haos, zastoj i nezgodu. Tehranski dnevni saobraćaj ima svoju čudovišnu dinamičku ravnotežu samo ako se uklapaš u njegov ludački takt! Čak i mi, osvedočeni adrenalinski zavisnici doživeli smo tog jutra pravi adrenalinski šok trenirajući ovu veštinu.

Teheran ministarstvo

Teheran ministarstvo

Uglavnom nekako dodjosmo do širokog Ferdowsi skvera, Khomeini metro stanice, velelepnog Ministarstava stranih poslova. Potom krenusmo u avanturu pešačenja do čuvenog tehranskog bazaar-a. Uspeli smo se zavrteti u neopisivom vrtlogu tradicionalnog azijskog trgovanja i cenkanja, oko čarobnih tepiha i raznoraznih drugih drangulija. U blizini obiđosmo prekrasnu džamiju prebogato dekorisanog entrijera.

Na povratku smo samo prošli pored ogradjenog kompleksa Golestan palate, nastojeći pronaći njihov nacionalni, ‘Bastan’ muzej. Kada smo na kraju shvatili gde je – više nije bilo vremena, a kod vecine ni volje, za obilazak njegovih eksponata. Potpuno razumljivo posle višesatnog boravka u tehranskoj vrevi na temperaturi od preko 35 stepeni. Predveče su malobrojni entuzijasti prošetali na drugu stranu, istočno od hotela, pored načičkanih radnjica sa voćem i povrćem, prodavnica tepiha i muzičkih instrumenata, čajdžinica sa nargilama i velelepne, starinske Abdul Aziz džamije do moderne, futurističke piramide Iranskog parlamenta.

Tehran, unatoč svojoj relativno kratkoj prestoničkoj istoriji, zaista ima mnogo zanimljivih i lepih gradjevina, ali moj glavni tehranski utisak odnosi se na njegove stanovnike, uglavnom lepolike, tamnopute ljude – koji, u kovitlacu megalopolisa od preko 14 (ili 20?) miliona stanovnika, u svakoj, i najgoroj prilici imaju izvanredno dostojanstveno držanje, kulturno, uzdržano ponašanje i uredan izgled. Pustinjske prašine ima svuda, ali ne i neurednih ljudi! U Tehranu mozete videti sirotinju ali ne možete ni slučajno videti prosjaka. Ne uklapa se valjda u iskonski staropersijski ponos! Takodje, nema pasa lutalica niti kućnih ljubimaca na ulicama!

Iako je generalno mnogo više muškaraca na ulici, u Tehranu susrećete i dosta žena. U parku pored Univerziteta videli smo mladica i devojku u crnom čadoru kako se stidljivo drže za ruku a susretali smo i nasmejane, diskretno našminkane žene u farmerkama, samo sa dužom košuljom preko i obaveznom maramom na glavi (što je vrhunac slobode za žene). U autobusima gradskog prevoza žene se voze odvojene pozadi, mada opet možete videti celu porodicu na jednom mopedu – otac, mati u čadoru i dete (deca) sve sa dodatnim paketima i kesama iz nabavke! ! Tehran se ne može fotografisati niti ispričati, treba ga doživeti.

Krećemo za Damavand ali to je već deo naše planinarske priče.

Tag:, , ,   Text: Biljana
Ostali clanci sa slicnim temama:

-> Prvi put u Indiji
-> Kina (3) SEČUAN – Glavni grad Chengdu
-> Angkor hramovi u dzungli
-> Sri Lanka – prvi utisci
-> Tajland: ostrvo Pi-Pi
-> Rilska jezera – Bugarska
-> Kina (1): put za Peking
-> Kina (2): Preko Žute Reke, Xian
sing